Posts Tagged ‘Фридман’

Ден Дончев како алиби експерт?

Thursday, March 19th, 2009

Ден Дончев во својата последна колумна Интернет „демократија“ настапи со изразита воља за дебатирње. Нема причина фрлената ракавица на Харвард колумнистот од Утрински Весник, со завршен мастерс на Едвард С. Мејсон програмата за Јавна Администрација, да не биде прифатена со скромно блог дебатирање.

И веднаш да се расчистиме, нема тука потценување на кавлитетот на Харвард Кенеди Универзитетот, каде продефилирале, макар на кратко, повеќемина познати јавни и политички личности, меѓу кои, на пример, Вук Јеремиќ и Борислав Тадиќ. Нема тука никава иронија или сомнеж во способностите на студените од Мејсон програмата, која за земјите од Југоисточна Европа доминантно се стипендира од Кокалис Фондацијата. Ништо од тоа.

Мојата мотивација за дебатирање произлегува од економските теми, или да бидам попрецизен, од застапниците и резултатите на економскиот неолиберален модел, случајно или не, олицетворен во Лери Самерс, деканот на Харвард до 2006, во кое време веројатно Даниел Дончев бил мастерс слушател. Во меѓувреме Самерс се наоѓа на чело од американскиот Национален Економски Совет NEC, додека на домашно тло нашиот Даниел повикува на дебатна отвореност за економските и други теми.

Доста загревање и да прејдеме на конкретното. И како што Ден Дончев го има правото да одговори на читателските псевдоними и коментарите на медиумскиот интернет простор по сопстевно наоѓање, така и јас, не отидов далеку, ја пронаоѓам неговата претходната колумна, Сами против кризата, вредна за дебатирање. Во неа авторот започнува со:

Глобалната економија се наоѓа на крстопат. Се поставува прашањето дали од лошо ќе биде уште полошо или, пак, веќе сме на дното на глобалната економска рецесија. Доколку станува збор за првото и ако историјата е некаков водич, ќе следуваат големи турбуленции во економските, политичките и општествените сфери во цел свет. Доколку станува збор за второто, односно рецесијата го „допрела дното“, најтешкото е поминато и веќе кон почетокот на есента би требало да има подобрување во глобалната економија.

Дончев умешно не воведува на базично ниво во двете можни патеки на развиток на глобалната економска рецесија. Или ќе се изрониме одскокнувајќи од дното, или уште ќе тонеме. Потоа прави солиден кус преглед на понекои аспекти на големата депресија со понатамошна споредба преку селектирани податоци на сегашната состојба со таа од големата депресија. Епитетите “умешно“ и “солидно“ се дадени затоа што дотука немам посебни замерки на текстот кој пред се е наменет за пошироката читателска публика. Но доаѓаме до делот за дебатирање.

Веќе е јасно дека глобалната економија ќе има намалување на домашното бруто-производство во 2009 година. Прашањето е за колку? Досега се знае дека најголемата светска економија - САД за последниот квартал во 2008 имаше негативен економски растеж од 6,2 проценти на годишно ниво. Очекувањата се дека овој тренд ќе продолжи во првиот квартал од 2009 и падот на годишно ниво ќе биде над 7 проценти. Многумина аналитичари се прашуваат дали овој тренд на негативен растеж ќе се задржи, ќе се интензивира или, пак, ќе почне да се намалува од вториот квартал на 2009 година, па натаму?

На последново прашање не постои прецизен и сигурен одговор. Токму затоа берзанскиот индекс „Дау Џонс“ е паднат за 57 отсто. Со берзанските индекси владеат стравот и неизвесноста за иднината. Но, во овој критичен момент, веќе едно е сигурно - доколку индексот „Дау Џонс“ и понатаму продолжи значително да паѓа, тогаш со сигурност може да очекуваме тешки и турбулентни години за глобалната економија. Би следувало сценарио кое слободно може да го крстиме „Втората голема депресија“.

Лично не очекувам дека ќе се повтори сценариото од триесеттите години на минатиот век. Поучени од искуството, како и од ефектите од преземањето или непреземањето соодветни економски мерки во тоа време, денешните мерки преземени од глобалните центри на економска моќ би требало да спречат поголема економска катастрофа за глобалната економија.

Аналитичарите оперираат со сценарија и проекции, можности и веројатности. Оттука во колумната може да се сретнеме со „доколку“, „не постои прцизен и сигурен одговор“ или “многумина аналитичари се прашуваат“. Стандардна употреба на “аналитични“ изрази. Се согласувам со Дончев во проценките дека падот на американскиот БДП за 2009 ќе биде над 7 проценти, можеби поблиску до 9-10 процентен пад. Меѓутоа, тој прави поврзување на понатамошниот значителен пад на „Дау Џонс“ со извесноста од „Втората голема депресија“, која лично би ја именувал како „Поголемата Депресија“.

Тезата претпоставува одредено ниво на вредносна стабилност на индексот од американскиот долар. Во услови кога Федералните Резерви на Бернанки вчера најавија директно купување на трезорските државни обврзници во износ од стотици милијарди долари, а се уште сме во првиот квартал и кој знае колкав ќе биде износот до крајот на годината, тоа воопшто не имплицира дека вредноста на доларот ќе биде сочувана. Така би можеле да имаме задржување на вредноста на “Дау Џонс“ изразена во долари, но да имаме безвреден долар, или значително обезвреднет долар. Како пример, Дау Џонс може да се задржи во границите на 6500-7500, но вредноста на американскиот долар изразена преку неговиот индекс во однос на останатите глобални валути да падне за 40 отсто. Повредно за одговор би било прашањето, во однос на што ќе се вреднува Дау Џонс? Во однос на златото или нафтата може да падне уште повеќе. Доплнително, да ја напоменеме можноста Кина, или некој од преостанатите значителни сопственици, да се ослободи од своите американски обврзници со што директно ќе допринесе за вредносен пад на доларот.

Дали можеби ова е омашка или се работи за идржана проценка на Дончев со тоа што ова прашање не нашло свое место во колумната? Одговорот лежи во последниот дел од извадокот, каде Дончев се изјаснува дека не очекува да се повтори сценариото од треисетите години на минатиот век. Глобалната економска криза во одредени елементи има сличности со Големата депресија од минатото, но други елементи е сосема различна.

Ќе се задржам на изнесената аргументација за наводното извлечено искуство, или како што вели Дончев за “преземените и непреземените“ мерки, со кое тој очекува глобалните центри на економска моќ да ја спречат поголемата економска катастрофа на глобалната економија. За поставување на контра теза ќе се повикам на статијата на Ана Шварц во WSJ (од 18 Октомври 2008) , 92 годишна дама, доволно стара од прва рака да ги памети кризните времиња од триесетите, коавтор со Милтон Фридман на "A Monetary History of the United States" и поранешна вработена во американското Националното Биро за Економски Истражувања.

Ms. Schwartz thinks that our central bankers and our Treasury Department are getting it wrong again.

To understand why, one first has to understand the nature of the current "credit market disturbance," as Ms. Schwartz delicately calls it. We now hear almost every day that banks will not lend to each other, or will do so only at punitive interest rates. Credit spreads -- the difference between what it costs the government to borrow and what private-sector borrowers must pay -- are at historic highs.

This is not due to a lack of money available to lend, Ms. Schwartz says, but to a lack of faith in the ability of borrowers to repay their debts. "The Fed," she argues, "has gone about as if the problem is a shortage of liquidity. That is not the basic problem. The basic problem for the markets is that [uncertainty] that the balance sheets of financial firms are credible."

In the 1930s, as Ms. Schwartz and Mr. Friedman argued in "A Monetary History," the country and the Federal Reserve were faced with a liquidity crisis in the banking sector. As banks failed, depositors became alarmed that they'd lose their money if their bank, too, failed. So bank runs began, and these became self-reinforcing: "If the borrowers hadn't withdrawn cash, they [the banks] would have been in good shape. But the Fed just sat by and did nothing, so bank after bank failed. And that only motivated depositors to withdraw funds from banks that were not in distress," deepening the crisis and causing still more failures.

But "that's not what's going on in the market now," Ms. Schwartz says. Today, the banks have a problem on the asset side of their ledgers -- "all these exotic securities that the market does not know how to value."

Ms Schwartz adds, gently, "I don't think that that's an adequate kind of response to those who argue that absent accommodative monetary policy, you would not have had this asset-price boom." Policies based on such thinking only lead to a more damaging bust when the mania ends, as they all do. "In general, it's easier for a central bank to be accommodative, to be loose, to be promoting conditions that make everybody feel that things are going well."

Fed Chairman Ben Bernanke, of all people, should understand this, Ms. Schwartz says. In 2002, Mr. Bernanke, then a Federal Reserve Board governor, said in a speech in honor of Mr. Friedman's 90th birthday, "I would like to say to Milton and Anna: Regarding the Great Depression. You're right, we did it. We're very sorry. But thanks to you, we won't do it again."

"This was [his] claim to be worthy of running the Fed," she says. He was "familiar with history. He knew what had been done." But perhaps this is actually Mr. Bernanke's biggest problem. Today's crisis isn't a replay of the problem in the 1930s, but our central bankers have responded by using the tools they should have used then. They are fighting the last war. The result, she argues, has been failure. "I don't see that they've achieved what they should have been trying to achieve. So my verdict on this present Fed leadership is that they have not really done their job."

Од Октомври, кога Госпоѓа Шварц излезе со своето видување на монетарната политика и оценката за погрешните мерки кои ги форсираат Федералните Резерви, па до сега, многу малку се има променето во политиките. Проблемот на кредитната закоченост не лежи во недоволното впумпување пари и монетрани олеснувања за финансиските актери кои се преголеми за да паднат. Тие од финансиски аспект се во несолветноста, во токсичните хартии од вредност и неможноста да бидат “облежени од пазарот“, во финансиските понзи шеми, во пазарната недоверба.

Овие монетарни политики продолжуваат понатака и веќе ескалираат до безобразие. Како пример, AIG доби 173 милијарди долари од парите на даночните обврзници, додека гневот преку медиумите се фокусира првенствено на 165 милиони долари предвидени за бонуси на челниците од AIG. Во такава ситуација претседателот Обама му наредува на Гајтнер да се обиде да ги блокира исплатите на бонусите. Нека проба човекот! Дали случајот со осигурителната AIG се користи како алатка преку која на поинаков начин се прелеваат пари на даночните обврзници како гарант за покритие на големите момчиња од Wall Street, и во случајов банкротираната Калифорнија?

Goldman Sachs Group Inc. led beneficiaries, with $12.9 billion, followed by Societe Generale SA, France’s No. 3 bank, with $11.9 billion, and Deutsche Bank AG, Germany’s biggest lender, with $11.8 billion. AIG and the Fed had previously refused to reveal the counterparties, saying the contracts were confidential and that the information could damage AIG’s business prospects.

States, including California and Virginia, got $12.1 billion tied to guaranteed investment contracts.

На овие прашања фридманитот и екс деканот на Харвард, Лери Самерс, не сака да одговори ниту пак отворено да дебатира. Македонските предизборни паноа како да соодветсвуваат на американските MSM. Не знам колку Ден Дончев ќе се сложи, но ситуацијата ми наликува на поплава од алиби експертиза. За вистинска дебата ќе треба да се отворат и вистинските прашања. Дали повикот на Ден Дончев за отвореност и дебата е всушност уште еден политички памфлет, каде имаме недоволна експертска храброст за отворено говорење и алиби експертиза подредена на полтичкото калкулирање? Останува да видиме дали покрај економијата и дебатата ќе оставиме насамо во наредните две години.

Фридман, Фридман и Фридманитите

Friday, March 13th, 2009

Последните два-три дена од неколку информациски страни ми се појавија повеќе господа со презимето Фридман. Поточно, на екранот од мојата информациона патека се јавија: Фридман, Фридман и Фридманитите. Нема причина оваа коинциденција, со скриено значение или без него, да не ја преточиме во запис.

Првиот Фридман со име Томас се јави од Њу Јорк Тајмс. Знаете, тоа е оној Фридман со познатата книга за израмнетиот свет, “The World is Flat.“ Светот се набрчка, а Томас Фридман си остана op-ed колумнист во NYT кој мошне лесно се наоѓа.

Генерално, колумнстите од MSM се кројачи на јавното мислење. Експерти кои ја туткаат експертизата во низа убави складно подредени зборови со весникарски проред се до конечниот изглед, колумната. И повторно генерално, она што просечниот читател го изумува е начинот на кој се читаат колумните од MSM.

На првото ниво се чита она што колумнистот со текстот ни го донесува преку колумната, додека на второто ниво се чита нејзиниот повод и неговата намера. За читањето од првото ниво потребно е одредено солидно познавање на проблематиката од зададената тематика. Нивото е потребно за со разбирање да се следи нарацијата со понудените информации. Второто ниво на читање е далеку попроблематично, но сепак може да го сведеме на постоечкиот светоглед од конкретниот читател кој воглавно произлегува од неговата интересно-културна сфера. За првото ниво на читање е потребен соодветен басен на знаење, за второто е потребна свесна дистинкција од сопствената интересно-културна изграденост.

И сега, откако направивме мал вовед во колумнистичкото читање, може да го проследиме Томас Фридман со колумната The Inflection is Near?

>> Let’s today step out of the normal boundaries of analysis of our economic crisis and ask a radical question: What if the crisis of 2008 represents something much more fundamental than a deep recession? What if it’s telling us that the whole growth model we created over the last 50 years is simply unsustainable economically and ecologically and that 2008 was when we hit the wall — when Mother Nature and the market both said: “No more.”

We have created a system for growth that depended on our building more and more stores to sell more and more stuff made in more and more factories in China, powered by more and more coal that would cause more and more climate change but earn China more and more dollars to buy more and more U.S. T-bills so America would have more and more money to build more and more stores and sell more and more stuff that would employ more and more Chinese ...

We can’t do this anymore. <<

На првото ниво на читање Томас Фридман раскажува дека пристигна TEOTWAWKI, кратенка што кај думерите е популарна замена за The End Of The World As We Know It. Добитникот на пулицеровата награда умешно ги презентира најзначајните елементи на кој се сопнува стариот свет со неговиот стар светоглед. Со тоа неодржливоста на старата состојба неизбежно преку парадигматската промена ќе донесе нова состојба. Дури се чепка по она што до вчера претставуваше либерален ерес за расчепкување, моделот на растот или постулатите на доброто што произлегува од растот.

Второто ниво на читање ќе го оставам така. Сега за сега. Не вреди да се разглобува, првенствено поради генерално нискиот  капацитет за спознајана самодинстикција кај просечниот читател, прекупотребна за  квалитетна дискусија на второто ниво на читање. Пред експертите да се туткаат во експертутки мора најпрвин да се разлучи првопоставенооста на експертот пред туткалото. Тоа  предимство не може да се превагне ако единствено се посочува на интересната сфера на односниот експерт, иако во најголем број случаеви сосема точно посочено. Тутка си е тутка, но само оној кој има знаење би можел да го стутка експертот во експертутка. Никако обратното.

Но да прејдеме на вториот Фридман. Тоа е Џорџ Фридман, главатарот на STRATFOR. Џорџ Фридман ми улета со презентирањето на неговата најновата книга, The Next 100 Yaers. И бидејќи прилично се расприкажав за колумните и колумнистите од MSM ми останува сега зборувањето да го препуштам на Џорџ. Еве како тој гледа на светот во наредните сто години, тука донесено преку два кратки видео клипа:

Џорџ Фридман нуди предвидувања, или поточно неговиот усет, за тоа како би изгледал светот во наредните сто години. Тој ги нуди своите прогнози на основа на препознаавање на процесите и елементите кои според неговото искажано експертско знаење би го обликувале светот од иднината. Во клиповите има понешто за за секоја земја поединечно, секако, врз основа на краткиот вовед со истакнување на круцијалните елементи кои би ја повлекле иднината токму на таа страна. За повеќе ќе треба да ја купите книгата, која ете ниту јас не сум ја прочитал.

Всушност имаме визија до која се доаѓа преку имагинацијата втемелена на експертското знаење. Слични вакви имагинации  низ медиумите веќе на големо се појавија од повеќе интересни страни. Најтазе беше онаа на ЦИА, за Европа видена на три блока земји, или претходно од русинот Игор Панарин за распадот на Америка донесена или пренесена, верували или не, преку WSJ. Во тој смисол, книгата на Џорџ Фридман, не е ништо ново, таа се придодава на мноштвото други кои особено жустро циркулираат во последно време.

Но која би била причината за веќе изразитата појавност на овие експертски визии за светот? Можеби сензационализмот на медиумите? Дали е тоа загриженоста за состојбата во која се најде светот? Можеби гладта на плебсот за сигурност во претстојната нестабилност наеднаш ги става во фокусот овие експертски визии? И кога веќе шпекулираме во потрага по одговорот на ова прашање, зошто да не се обратиме за совет кај еден од најпознатите берзански шпекуланти? Кај еден друг Џорџ; Џорџ Сорос. Тука ќе се послужам со дел од еден  џамански претходен запис:

>> .. во општествените размисли тој говори за фалинката на отвореното општество дефинирана како “постмодрен идиом“. Вака ја објаснува фалинката, “Политичкиот дискурс не е задолжително насочен во потрага по вистината. Му верував на Попер и ги направив тие грешки поради нашата преокупација со потрага по вистината. За среќа, овие грешки не се фатални затоа што основата за критичкото мислење останува нечепната и овие грешки може да се поправат. Треба да се признаат разликите помеѓу природните и општествените науки.“ и следното “Постмодерниот однос кон реалноста е многу поопасен. И додека тој открадна добро парче од Просветленоста со откритието дека реалноста може да се манипулира, тој не ја признава потрагата по вистината како неопходност. Последователно, тоа овозможува манипулацијата на реалноста да остане неспречена. Зошто е тоа опасно? Затоа што во отсаство на соодветно разбирање резултатите од манипулацијата може да бидат радикално различни од очекуваното.“ <<

Сорос говори за постмодерен идиом и рефлексивноста. Реланост која може да биде манипулирана со манипулација на перцепцијата за реалноста. Според Сорос, за да може поставките на поперовото отворено оштество да останат релевантни треба секогаш да се прави разлика помеѓу општествените и природните науки. Таа “дробна“ разлика ја сочинува човекот изразена преку неговите перцепции за светот. До каде е отидена оваа дробност може да ни послужат жестоките расправиите за вплетканоста на човекот во презентацијата и репрезентацијата на исходот и објавените резултати од научните трудови токму кај природните науки. Испаѓа оти и тие се нападнати од постмодерната рефлексивност.

Значи во сета оваа постмодерна калакурница не смееме да го сметнеме од ум човекот како фактор. Каде е тогаш “човекот“? Томас Фридман е човек. И Џорџ Фридман е човек. Но има ли начин некако човекот да сведеме на факторот “човек“ за да може да се добие колку-толку во оперативност, или некаво си функционално поедноставување.

Малку ќе се зафркавам, но очекувам тезата да додржи. На ова ме наведе домашната постмодерната рефлективност од К-15, човек и човек се човеци, која фино се поклопува со онаа на глобален план, Фридман и Фридман се Фридманити. И како што човеци не е моја измислица, туку на еден од најопитните политички дејци на домашната политичка сцена, Стојан Андов, така и Фридманитите не се моја измислица, туку на Лоренс Лери Самерс, актуелниот директор на американскиот Националниот Економски Совет (NEC).

Значението и сериозноста не е за потценување, затоа што директорот на NEC ја има извршната и советодавната функција преку која се координираат, надгледуваат и имплементираат сите економски политики на домашно и надворешно поле на претседателот на најмоќната држава во светот. Забележана остана реченицата на Лери Самерс донесена по повод смртта на еден друг Фридман, економистот Милтон Фридман. Пред отприлика две и пол години Самерс во op-ed колумна на NYT ќе напише, "any honest Democrat will admit that we are now all Friedmanites." Самерс  во истата колумна ќе каже дека Милтон Фридман дал реален допринос во монетарните политики,  но неговиот вистински допринос бил во “во убедувањето на луѓето за значението од овозможувањето на функционирањето на слободниот пазар.“

Сега, што понатму да дискутираме. Можеби да погледнете со свои очи, да чуете со свои уши, како изгледа тоа “убедување на луѓето“ ала Милтон Фридман.

Ах, да, клипот е избран со намера, некој си мој постмодерен идиом за кој не сакам да полагам сметка во отвореното и слободно општество. За тоа нема потреба, мојата сметката заедно со вашите сметки на посреден начин бездруго веќе се наоѓа кај Фридманитите. За сега.